Važeći propisi koji regulišu sudski nadzor nad sektorom bezbednosti u značajnoj meri pružaju dobar okvir za vršenje ovog vida kontrole. Stoga je u ovom trenutku akcenat više na načinu na koji se ovaj vid nadzora vrši u praksi i, vezano za to, stepenu autoriteta sa kojim sudovi postupaju u odnosu na organe sektora bezbednosti prilikom obavljanja kontrole. I pored toga, bilo bi poželjno dodatno ojačati pojedine, slabije aspekte nadzora u cilju ustanovljavanja zaokruženijeg sistema kontrole. Tako je primetno da sudovi ili nemaju ili imaju ograničen opseg kontrole u odnosu na neke kategorije lišenja slobode (npr. nad zadržavanjem od strane policije), kao i limitirane mehanizme reagovanja konkretno na navode o različitim vidovima zlostavljanja tokom lišenja slobode. Određeni koraci na poboljšanju ovog stanja učinjeni su, između ostalog, izmenama krivično procesnih propisa 2009.g. u delu koji se tiče nadzora nad sprovođenjem pritvora. Ali i novouveden sistem sadrži određene nedostatke koji utiču na stepen njegove efektivnosti, najpre ograničen krug mera na raspolaganju sudu koje bi pokrile sve situacije kada bi se utvrdile određene nepravilnosti. Slično tome, vidno je da sudovi nemaju jednaku ulogu prilikom primene specijalnih mera od strane različitih bezbednosno-informativnih službi, te da je nadzor suda, kada postoji, mahom ograničen na inicijalnu procenu potrebe za datom merom i davanje saglasnosti za primenu iste, bez daljeg uvida u tok sprovođenja mere i fazu njenog okončanja. Iako postojeće stanje svakako predstavlja značajan napredak u odnosu na raniju praksu, invazivnost ovih mera na prava pojedinaca zahteva uvođenje ujednačenog i šireg sudskog nadzora nad primenom specijalnih mera od strane bezbednosnih službi. Sudovima bi u cilju sprovođenja efikasnijeg i efektivnijeg nadzora takođe bilo potrebno pružiti dodatne procesne mehanizme kako bi se obezbedilo izvršenje naloga i/ili odluka suda. Kvalitet sprovođenja sudske kontrole je, s druge strane, teško pouzdano oceniti usled ograničene dostupnosti podataka koji se konkretno tiču nadzora nad vršenjem ovlašćenja od strane organa sektora bezbednosti. Raspoložive informacije ukazuju na to da sudski nadzor i dalje prate određene poteškoće, ali da nema drastičnih problema u sprovođenju nadzora ili izrazito loše prakse sudova. Najpre, opseg sudskog nadzora je, čini se, donekle sveden na incidente koje prijave organi sektora bezbednosti usled primetne prakse odbacivanja prijava podnetih od strane građana. Time su pomenuti organi indirektno stavljeni u poziciju da donekle utiču na to šta će sud razmatrati ili ne. Prema izveštajima o sudskim predmetima koji se tiču zloupotreba ovlašćenja takvi predmeti se i dalje procesuiraju sporo, rezultirajući u nekim slučajevima nastupanjem zastarelosti. Opšti statistički podaci o sankcijama izrečenim za krivična dela za koja tipično odgovaraju predstavnici sektora bezbednosti i dalje ukazuju na blagu kaznenu politiku sudova, ali nema podataka koji bi potvrdili ili negirali mogućnost strožijeg ili povoljnijeg sankcionisanja pripadnika sektora bezbednosti. Veća dostupnost informacija o sprovođenju sudske kontrole nad sektorom bezbednosti je neophodna u cilju formiranja prave slike o efikasnosti i kvalitetu ove kategorije nadzora.
Dobro
Ustav i zakoni kojima se uređuje položaj i ovlašćenja sudova u Srbiji opšte gledano pružaju osnov za institucionalnu i personalnu nezavisnost sudstva, kao i organizacione i procesne mehanizme sudskog nadzora sektora bezbednosti. Do značajnih poboljšanja u ovom pogledu došlo je u proteklih par godina pod uticajem potrebe za harmonizacijom propisa sa standardima EU.
Loše
Pored toga, i dalje je potrebno izmenama postojećeg zakonskog okvira dodatno proširiti sudski nadzor nad zadržavanjem od strane organa sektora bezbednosti, upotrebom specijalnih istražnih mera u obaveštajne svrhe, kao i ojačati postojeće procesne mehanizme izvršavanja naloga i odluka suda kako bi se predupredio ovaj mehanizam kontrole.
Dobro
Prema dostupnim informacijama, sudska kontrola se uglavnom vrši u svim oblastima posmatranja, u skladu sa postojećim pravnim okvirom.
Loše
Upitno je u kojoj meri sudovi imaju priliku da razmotre sve potencijalne zloupotrebe ovlašćenja, koliko su efikasni prilikom razmatranja takvih predmeta, i koliko su adekvatno sankcionisane utvrđene povrede ovlašćenja. Manjak podataka o načinu sprovođenja sudske kontrole sektora bezbednosti onemogućava donošenje čvrstih zaključaka. Ipak, na osovu onoga što je poznato može se reći da nema drastično loše prakse.
Dobro
Sudovi imaju nadzor nad upotrebom specijalnih istražnih mera za potrebe krivičnog gonjenja od njihovog početka do okončanja, bilo da ih primenjuju organi gonjenja ili bezbednosno-informativne službe. Sudovi se izveštavaju o toku sprovođenja mere/a i jedini su ovlaščeni da produže trajanje mere u okvoru zakonom propisanog maksimuma. Takođe, oni vrše nadzor nad uništavanjem pribavljenog materijala kada se odustaje od postupka prema licu koje je bilo pod merama ili od upotrebe prikupljenog materijala, a i ovlašćeni su da u tom slučaju o primeni mere obaveste lice koje je bilo pod merama.
Loše
Primetne su dva veće kategorije nedostataka. Prvo, sudovi ne odobravaju upotrebu svih specijalnih mera od strane bezbednosno-obeveštajnih organa, a onda kada postoji takvo ovlašćenje suda, propisani izuzeci po kojima se mera može primeniti i nakon veoma ograničenog razmatranja suda stvaraju prostor da se opšte pravilo dezavuiše u praksi.
Drugo, sudski nadzor tokom trajanja mere/a, pristup koji Evropski sud za ljudska prava na opštem nivou podržava,[1] nije u potpunosti prihvaćen kada ovu vrsta mera sprovode BIA ili VBA u vršenju svoje osnovne nadležnosti a u skladu sa zakonima koji regulišu njihov rad.
[1] Videti, npr., ECtHR, Huvig protiv Francuske, Podnesak br. 11105/84, Presuda od 24. aprila 1990., stav 39.
Dobro
Raspoloživi podaci govore u prilog tome da se specijalne mere uglavnom primenjuju uz nalog suda, bilo za potrebe sprovođenja istraga ili za potrebe nacionalne bezbednosti, kada je pribavljanje takvog naloga predviđeno zakonom. Takođe je vidno da sudovi koriste svoje ovlašćenje ocene celishodnosti ovih mera jer je primena pomenutih mera do danas odobravana i odbijana od strane sudova.
Loše
Navedeno potencijalno sugeriše da sudovi strožije razmatraju upotrebu specijalnih mera u obaveštajne svrhe. Isti podaci ukazuju i na to da se specijalne istražne mere koriste u manjoj meri u obaveštajne svrhe nego za potrebe krivičnog gonjenja. Ipak, primetan procenat naredbi za uništavanje materijala prikupljenog upotrebom specijalnih mera tokom krivičnih postupaka pred pojedinim sudovima sugeriše da sudovi nisu nužno uvek dovoljno strogi prilikom ocene svrsishodnosti traženih mera te da ponekad lakše odobravaju narušavanje prava pojedinaca. Kvalitet nadzora koji sudovi vrše tokom trajanja mera, kada su na to ovlašćeni, potpuna je nepoznanica, kao i stepen korišćenja zakonskog ovlašćenja obaveštavanja lica koja su bila pod merama tokom istraga o toj činjenici.
Nema dostupnih podataka koji ukazuju na to da je odsustvo sudske kontrole potencijalnih zloupotreba rezultat različitih vidova opstrukcije organa sektora bezbednosti, kao što bi bilo uskraćivanje pristupa dokumentaciji. Međutim, ako se ima u vidu uspeh sa kojim su se pojedini organi sektora bezbednosti odupreli do danas izvršenju obavezujućih sudskih odluka neizbežno se postavlja pitanje koliko pravosuđe zaista poseduje efikasne mehanizme kojima bi nametnulo izvršenje obaveza ovim organima .
