Petooktobarske promene 2000. godine usledile su nakon pobede kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS) na saveznim predsedničkim izborima i ishodile su smenom vlasti na nivou SRJ. U Republici Srbiji bila je obrazovana prelazna Vlada koja je trebalo da traje do održavanja parlamentarnih izbora 23. decembra iste godine i do konstituisanja Narodne skupštine i Vlade u januaru naredne godine. Tokom ta četiri meseca nije došlo, između ostalog, ni do promena na čelu Resora državne bezbednosti (RDB), najvažnije srpske službe bezbednosti. Miloševićev čovek Radomir Marković postigao je dogovor sa predsednikom SRJ Koštunicom da ostane na funkciji do izbora nove Vlade Republike Srbije. To je, između ostalog, čelnicima RDB dalo dosta vremena da unište deo optužujuće dokumentacije iz arhiva službe. DOS je pokazao neodlučnost da pristupi reformi službi bezbednosti i u narednih godinu i po dana.
Pored neodlučnosti i neslaganja lidera DOS, koje će ubrzo postati krupan problem, na odlaganje reformi snažno je uticalo i teško breme nasleđa službi, a naročito su na to uticale znatne teškoće u funkcionisanju organa zajedničke države Srbije i Crne Gore. Te teškoće u funkcionisanju onemogućavale su formulisanje jedinstvene politike koja će biti vođena u odnosu na službe, kao i obezbeđivanje nužnog minimuma koordinacije njihovog rada. Naime, posle raspada SFRJ, u državi SRJ (1992–2003) i potonjoj državnoj zajednici SCG (2003–2006) postojale su četiri civilne i dve vojne službe koje su imale bezbednosno-obaveštajne zadatke. Glavne civilne službe bile su resori državne bezbednosti u sastavu ministarstava unutrašnjih poslova dveju republika, a uz njih su postojale Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) i Služba bezbednosti u sastavu Saveznog ministarstva za inostrane poslove. Nekada moćna Služba državne bezbednosti koja je bila u sastavu Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove faktički je prestala da postoji 1992. godine, a formalno je ukinuta jula meseca 2002. godine. Kao dve vojne službe nasleđene su Obaveštajna služba pri Generalštabu Vojske Jugoslavije (VJ) i Uprava bezbednosti pri Saveznom ministarstvu za odbranu (koja će ubrzo biti u direktnoj nadležnosti Generalštaba VJ). Nasleđeno stanje u svim službama možda najbolje ilustruje činjenica da od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do jula meseca 2002. godine nije postojao zakonski okvir kojim bi bilo uređeno delovanje ovih službi. Tokom devedesetih godina 20. veka srpski RDB je bio oslonac nepopularnog režima Miloševića, a deo njegovih pripadnika učestvovao je u zločinima, od kojih će neki biti rasvetljeni tek nakon 2003. godine. Očekivanja koja je demokratska javnost imala od reformi službi nisu za to vreme bila ispunjena uprkos predizbornim obećanjima DOS datim 2000. godine.
[1] Tekst ostavke Radomira Markovića 25. januara 2001. godine objavljen je u listu Danas 22. 8. 2001. godine. Ostavka je podneta predsedniku SRJ, predsedniku Republike Srbije, predsedniku Vlade Srbije i ministru unutrašnjih poslova, a glasi: „Molim vas da uvažite moju ostavku na položaj Načelnika Resora državne bezbednosti Srbije. Ostavku podnosim u skladu sa obećanjem koje sam dao predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, i u skladu sa dogovorom koji smo tada postigli: da ostanem na funkciji do izbora nove Vlade Republike Srbije.“
[1] Milosavljević, B., Reforma policije i službi bezbednosti u Srbiji i Crnoj Gori: ostvareni rezultati i izneverena očekivanja, u: Hadžić, M., Timotić, M. i Milosavljević, B., Smisao reforme sektora bezbednosti, Beograd: CCVO, 2004.