U razmatranom periodu (2008–2011) najveće dostignuće nosioca državne vlasti u Srbiji u reformi sektora bezbednosti jeste donošenje „vojnih zakona“, kojima su, između ostalog, uvedeni i jasno definisani mehanizmi unutrašnje kontrole u vojnim službama bezbednosti i Voljnoj policiji. Na toj normativnoj osnovi imenovani su Generalni inspektor za VBA i VOA i Vojnopolicijski inspektor, te je formirana unutrašnja kontrola u okviru VOA. Time je dugotrajan i spor proces podvrgavanja državnih aparata sile izvršnim organima vlasti priveden kraju, ali još uvek nije završen. Naime, nasuprot redovnim najavam i obećanjima, nosioci državne vlasti nisu usvojili novi zakon o BIA, kojim bi, između ostalog, trebalo da bude uveden i institut Generalnog inspektora. Nedostaje, takođe, i zakon o privatnom sektoru bezbednosti, te je ovaj sektor sa preko 3.000 firmi i 30.000 zaposlenih van delatne kontrole organa izvršne vlasti punih 17 godina (1993).
Međutim, pored još uvek nedovršenog pravnog okvira, mnogo veći problem predstavlja to što uspostavljena tela unutrašnje kontrole ne obavljaju svoje kontrolne poslove na zadovoljavajući način.
Tako, budžetska inspekcija Ministarstva finansija nije kontrolisala državne aparate sile od 2008. godine. Još važnije je to što organi rečenog Ministarstva nisu kontrolisali zakonitost rada Uprave za sprečavanje pranja novca od njenog osnivanja do danas iako su na to ovlašćeni i obavezani Zakonom o državnoj upravi. Posebno je zabrinjavajuće to što postoje indicije da rukovodioci državnih aparata sile nisu u potpunosti odgovorni telima unutrašnje kontrole, odnosno da u njima postoje „nedodirljivi“ i „sive zone“. Ovo je posledica i činjenice da zaposleni u državnim aparatima sile nisu skloni tome da prijave uočene nezakonitosti u radu svojih kolega, uključujući u to i nezakonistosti u radu nadređenih. Rečenom dodajmo i činjenicu da se jedan broj tela unutrašnje kontrole suočava sa problemom nepostojanja dovoljnih materijalnih, finansijskih i ljudskih resursa.
Glavni zadatak reformatora sektora bezbednosti u narednom periodu jeste, stoga, taj da učine da formirana tela unutrašnje kontrole delotvorno obavljaju svoje funkcije u praksi, što je mnogo teži i duži proces nego što je pisanje i usvajanje pravnih propisa.
Dobro
Vlasti u Srbiji u protekle tri godine (2008–2011) gotovo u potpunosti zaokružile zakonski okvir kojim se, između ostalog, uređuju mehanizmi i instrumenti za unutrašnju kontrolu državnih aparata sile. Tako je, krajem oktobra 2009. godine, donet Zakon o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji, kojim su uvedeni dvostruki mehanizmi unutrašnje kontrole, te je usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kojim je uveden institut Vojnopolicijskog inspektora. Na osnovu ovih propisa imenovan je Generalni inspektor za VBA i VOA (februar 2011), kao i Vojnopolicijski inspektor (jul 2010), a formirana je i Unutrašnja kontrola u VOA (januar 2010).
Loše
Usvojeni zakoni imaju određene manjkavosti. Potrebno je, pored toga, usvojiti još dva zakona. Tako, još uvek nedostaje zakon o privatnom sektoru bezbednosti, pa se od 1993. van delatne kontrole izvršne vlasti nalazi preko 3.000 firmi za obezbeđenje i detektivskih agencija, koje upošljavaju između 40.000 i 60.000 ljudi. Takođe, vlast nije ispunila ni obećanje da će usvojiti novi, savremeniji zakon o BIA, kojim bi, između ostalog, bio uveden i institut Generalnog inspektora. Takođe, nasuprot zalaganjima stručne javnosti da se izmenama odredbi Zakona o policiji (čl. 177 i 178) ministru unutrašnjih poslova smanje diskreciona ovlašćenja i na taj način poveća operativna nezavisnost unutrašnje kontrole, politička vlast to u proteklom periodu nije učinila, što se odrazilo i na rezultate rada Sektora unutrašnje kontrole policije.
Dobro
Najznačajnije postignuće u razmatranom periodu predstavlja to što su u praksi uspostavljena sva tela unutrašnje kontrole. Tako su, nakon usvajanja grupe „vojnih zakona“ oktobra 2009, imenovani Generalni inspektor za VBA i VOA (februar 2011), kao i Vojnopolicijski inspektor (jul 2010), a formirana je i Unutrašnja kontrola u VOA (januar 2010). Najdužu i najrazvijeniju javnosti dostupnu praksu u kontroli zakonitosti rada i kršenja ljudskih prava građana ima Sektor unutrašnje kontrole policije (SUKP). Tako je Sektor, u periodu od 2006. do 12. avgusta 2010. godine, primio ukupno 13.190 predstavki i drugih dokumenata, u kojima su iznete pritužbe protiv policijskih službenika zbog zloupotreba, prekoračenja ovlašćenja i drugih nepravilnosti i propusta u radu.
Loše
Senku na impozantan broja predmeta koje je SUKP obradio (8199) od 2008. do avgusta 2010. godine baca činjenica da Sektora ima probleme prilikom pokušaja da kontroliše visokopozicionirane uposlenike policije. Na ovu činjenicu ukazuju ne samo reči načelnika Sektora Dragoljuba Radovića, koji je u izjavi za medije kazao da rukovodeći sastav policije nije bio obuhvaćen krivičnim i disciplinskim postupcima, već i skorašnje afere oko nelegalnog prisluškivanja u Žandarmeriji i oko izdavanja pasoša. Ostala tela unutrašnje kontrole imaju skromne rezultate rada jer su relativno skoro osnovana, a uz to imaju znatno manji opseg delovanja. Ni iz rezultata njihovog rada se ne može zaključiti da su kontrolisala visokopozicionirane zaposlene u svojim institucijama.
Dobro
Sa manjkom kapaciteta, posebno ljudskih, za efikasan i delotvoran rad suočavaju se u manjoj ili većoj meri sva tela unutrašnje kontrole. Međutim, jedan broj tela unutrašnje kontrole ustanovljenih u okviru MO i Vojske Srbije kao i BIA, su u odgovorima na Upitnik ocenili da raspolažu potrebnim materijalno-finansijskim i ljudskim resursima za rad. Ova činjenica ukazuje da ona nastoje da se prilagode ograničenim resursima na najbolji mogući način.
Loše
Sa manjkom kapaciteta, posebno ljudskih, za efikasan i delotvoran rad suočavaju se u manjoj ili većoj meri sva tela unutrašnje kontrole. Prema odgovorima na upitnike BCBP najlošija situacija je u Sektoru unutrašnje kontrole policije (SUKP) koji je prema sistematizaciji radnih mesta u MUP-u[1], popunjen ljudstvom sa tek 67,96%. Sektor se ujedno suočava sa nedostatkom informatičke i druge opreme, kao i sa nedostatkom prostorija i vozila. Posebno je izražen problem nepostojanja dovoljnog i adekvatnog radnog prostora, pa činjenica da građani žalbu na rad nekog policijskog službenika moraju da ulože/izjave u prostoriji u kojoj možda baš radi službenik na koga se žale destimuliše građane i odvraća ih od toga da prijave slučajeve nezakonitog postupanja policije. Ovo je posebno važno jer policija ima najviše dodira sa građanima, te je i najveća verovatnoća da će doći do različitijh nepravilnosti u radu i posledično žalbi građana na policiju.
Dobro
Dostupne informacije nam dozvoljavaju da izdvojimo Sektor unutrašnje kontrole policije kao dobar primer, jer su zaposleni u Sektoru 2006–2009. godine završili 14 različitih obuka, seminara i drugih oblika stručnog usavršavanja. Od toga, najveći broj obuka i seminara (9) zaposleni u Sektoru pohađali su tokom 2009. godine. Dalje, Sektor ima relativno bogat sajt sa dosta praktičnih informacija, koje mogu biti korisne onim građanima i zaposlenima koji žele da podnesu pritužbe na rada policije. Konačno, Sektor je radi podizanja kapaciteta regionalnih centara Sektora unutrašnje kontrole policije u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, kao i radi podizanja njihove vidljivosti u lokalnoj zajednici, sačinio projekat pod nazivom „Unutrašnja kontrola policije – prepoznatljivost u lokalnoj zajednici“, koji predviđa izgradnju četiri tipska objekta za potrebe rečenih centara
Loše
Značajnu prepreku za delotvorniji rad tela unutrašnje kontrole predstavlja i to što zaposleni u državnim akterima nisu skloni tome da prijave uočene nezakonitosti u radu svojih kolega. Naime, istraživački tim BCBP-a saznao je iz razgovora sa poslenicima više bezbednosnih institucija da bi oni slučaj nezakonitog postupanja svog kolege, uključujući u to i postupenje nadređenog, prijavili tek onda kada bi procenili da bi loše posledice po njih bile veće ukoliko takav slučaj ne bi prijavili. Ovim su zaposleni, takođe, pokazali da nemaju dovoljno poverenja u mehanizme kontrole i zaštite zakonitosti, koji postoje u okviru institucija u kojima rade. Štaviše, oni su tokom razgovora indirektno pokazali da nemaju dovoljno poverenja ni u druga slična tela, koja postoje izvan institucija u kojima rade. Tako su zaposleni na pitanje o tome kome bi se žalili u slučaju da unutrašnja kontrola u okviru institucije u kojoj rade ne reši zadovoljavajuće predmet koji su im oni podneli odgovorili da bi se obratili javnosti, odnosno medijima, a ne parlamentu ili nekoj drugoj instituciji Republike Srbije. Samo jedan manji broj njih rekao je da bi se u takvom slučaju žalio Zaštitniku građana.
