Kontrola nezavisnih državnih institucija
Za kontrolu i nadzor nad sektorom bezbednosti značajne su četiri nezavisne državne institucije: Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Državne revizorske institucije i Agencije za borbu protiv korupcije. Ove institucije imaju ustavna i zakonska ovlašćenja za kontrolu i nadzor zakonitost rada državnih organa u sektoru bezbednosti, odnosno poštovanja ljudskih prava u njihovom radu, te za trošenje budžeta kao i za nadzor i omogućavanje ostvarivanja prava građana na slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Nezavisne državne institucije predstavljaju relativno novu pojavu u političkom sistemu Srbije. Uvođenjem ovih institucija i uređenjem njihovog odnosa sa tri preostale grane vlasti hoće se povećati transparentnost rada ali i odgovornost organa državne uprave. Pokazalo se, međutim, da je podrška koju su njihovom osnivanju i delovanju pružile gotovo sve parlamentarne partije, kao i nosioci najviših državnih funkcija u zemlji, često bila samo deklarativna. Na ovakav zaključak upućuju velike teškoće u obezbeđivanju materijalnih, prostornih, kadrovskih i drugih uslova za početak rada nezavisnih institucija. Osim toga, zabeleženi su primeri osporavanja nekih od njihovih inicijativa kao i nesprovođenja njihovih preporuka u slučajevima kada nalazi ovih institucija nisu po volji nosiocima prvenstveno izvršne vlasti.
Dobro
Između 2004. i 2009. formiran je zakonski okvir kojim su uspostavljene nezavisne državne institucije koje, između ostalog, vrše kontrolu i nadzor nad radom državnih organa u sektoru bezbednosti.
Institucija zaštitnika građana uspostavljena je Zakonom o Zaštitniku građana iz 2005. i Ustavom Republike Srbije iz 2006. Institucija Poverenika za informacije od javnog značaja je stvorena na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojenog 2004. godine. Ovim zakonom su ujedno definisane nadležnosti i procedure koje stoje na raspolaganju Povereniku. Usvajanjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti 2008. ova institucija u nadležnost dobija i staranje o zaštiti podataka o ličnosti, kao i sa tom nadležnošću povezana ovlašćenja. Zakonski okvir kojim su definisana ovlašćenja Poverenika u ovoj oblasti kompletiran je nakon usvajanja Zakona o tajnosti podataka 2009. godine. Izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, usvojenim u maju 2010. godine, uveden je mehanizam koji Povereniku omogućava da novčano kazni lica koja krše njegove odredbe, što bi trebalo da njegove preporuke učini delotvornijim. Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji usvojen je 2005, a Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije usvojen je 2008.
Sektor bezbednosti nije posebno naveden kao domen nijedne od pomenutih institucija. Međutim, sve odredbe kojima se regulišu njihove kontrolne i nadzorne nadležnosti nad organima državne uprave podjednako su primenljive i na institucije sektora bezbednosti. Ovo time pre jer nema odredbi kojima su one izuzete iz nadležnosti nezavisnih državnih institucija.
Loše
Kad je reč o pojedinim nezavisnim državnim institucijama, zakonski okvir zahteva doradu.
Iako su zakonske odredbe koje utvrđuju obaveze državnih institucija da poštuju preporuke Zaštitnika građana jasne, one nisu praćene odredbama o sankcionisanju u slučaju da se preporuke ne ispoštuju. Takođe, zakon ne predviđa sankcije zbog sprečavanja pristupa Zaštitnika informacijama ili ometanja kontrolne akcije, odnosno istrage određene institucije.
Agenciji za borbu protiv korupcije zakonom su date kontrolne, ali ne i istražne nadležnosti, čime je ograničen njen uticaj.
Dobro
Zaštitnik i Poverenik pokrenuli su 2010. postupak za ocenu ustavnosti člana 128. Zakona o elektronskim komunikacijama i članova 13. i 16. Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Smatrali su da je spornim odredbama ovim agencijama dozvoljeno da primenjuju posebne postupke i mere, među kojima i mere tajnog elektronskog nadzora telekomunikacija, i to bez prethodne odluke suda. Pre usvajanja Zakona o elektronskim komunikacijama Zaštitnik je Skupštini podneo dva amandmana na predlog zakona od kojih je samo jedan usvojen. Njime se Povereniku omogućava nadzor nad primenom Zakona u situacijama koje su sporne sa stanovišta zaštite pisma i sredstava komunikacije, tj. kada su obaveštajne službe pristupile podacima o telekomunikaciji građana i bez odluke nadležnog sudskog organa.
Tokom januara i februara 2010. godine Zaštitnik je sproveo posebnu posetu BIA sa namerom da ispita legalnost rada Agencije, naročito onih njenih nadležnosti u čijem ostvarivanju bi moglo doći do povreda zagarantovanih prava i slobodа građana. Posetu je izazvala više puta javno izrečena sumnja da je BIA imala značajan uticaj na proces reizbora sudija koji je tekao tokom 2009. i 2010. godine. Zaštitnik građana je ocenio da nije naišao na bilo kakav dokaz da je BIA imala nezakonitu ulogu u tom procesu.
DRI se bavila institucijama sektora bezbednosti prilikom utvrđivanja da li postoje mehanizmi unutrašnje budžetske kontrole unutar organa državne uprave.
Primenjujući svoje nadležnosti Agencija za borbu protiv korupcije se do sada bavila i institucijama sektora bezbednosti.
Loše
Poverenik je u svom izveštaju za 2010. direktno naveo izostanak podrške Vlade u sprovođenju njegovih preporuka kao glavni uzrok što je samo mali broj žalbi uspešno rešen.
U detaljnim revizijama rađenim u periodu 2008-2010. Državna revizorska institucija nije obuhvatila nijednu instituciju sektora bezbednosti. Sa stanovišta DRI ovo se može objasniti metodologijom koja je primenjena, odnosno na osnovu činjenice da Revizor sam bira organe državne uprave čiji će upravljanje finansijama detaljno istraživati.
Dobro
Zaštitnik građana izvestio je da je 2010. po prvi put dobio uslove za rad i ostvario„kapacitet institucije“ približan onom koji je predviđen prilikom njenog osnivanja.
U Državnoj revizorskoj instituciji je povećanjem plata otklonjena jedna od glavnih prepreka za regrutaciju odgovarajućeg kadra. Uporedo sa povećanjem broja zaposlenih vrši se i obuka revizorskog kadra.
Loše
Nezavisne državne institucije i dalje ne poseduju dovoljno ljudskih i materijalnih kapaciteta za uspešno realizovanje svih poslova koji su im Ustavom i zakonima dati u nadležnost. Zaštitniku građana i Povereniku nedostaju adekvatne prostorije za rad. Usled neodstatka radnog prostora i nedovoljnih finansijskih nadoknada, Zaštitnik građana, Poverenik i Agencija nemaju dovoljno kadrova.
Nijedna nezavisna državna institucija, sa delimičnim izuzetkom Zaštitnika, nema osoblje koje je specijalizovano za vršenje kontrole i nadzora nad državnim akterima u sektoru bezbednosti.
Dobro
Od uvođenja nezavisnih državnih institucija u politički sistem Srbije generalno nije dolazilo do javnog osporavanja njihove legitimnosti i uloge koju one imaju u odnosu na ostale grane vlasti. Rad nezavisnih institucija i njihovi nalazi su uglavnom dobili adekvatnu medijsku pažnju.
Loše
Zakonodavna vlast pokušala je 2010. da izmenom Poslovnika Skupštine uvede neprimerene mehanizme za utvrđivanje odgovornosti nezavisnih državnih institucija, čime bi se otvorio prostor da Skupština neusvajanjem izveštaja neke od ovih institucija pozove na odgovornost čelnika te institucije što bi moglo dovesti i do njene/njegove smene sa te pozicije. Od ovog pokušaja se odustalo nakon pritiska kako domaće tako i strane javnosti i preporuka Evropske komisije.
Takođe 2010, predstavnici tada najveće stranke u parlamentu (DS) javno su osporili postupanje Zaštitnika i Poverenika nakon što su ovi osporili ustavnost jednog člana Zakona o elektronskim komunikacijama. Ovo je uticalo na percepciju predstavnika nezavisnih institucija, kao i šire javnosti, da izvršna vlast deklarativno podržava rad ovih institucija sve dok one značajnije ne zadiru u privilegije i prioritete nosilaca najviših državnih funkcija.
Iako je teško izvesti generalni zaključak o tome kako pripadnici „aktera sile“ pericipiraju nezavisne institucije kao relativno nove aktere u sektoru bezbednosti, postoje indicije da ih deo pripadnika sektora bezbednosti (naročito obaveštajnih službi) vidi kao faktor koji umanjuje efikasnost rada njihovih institucija.
