Ljudski resursi za jednu radnu organizaciju su, najpre, svi njeni zaposleni, ali se u njih mogu ubrojati i svi oni koje organizacija može ili želi da privuče da postanu njeni zaposleni. U najkraćem, uspešno upravljati ljudskim resursima znači osigurati da u svakom trenutku odgovarajući broj zaposlenih, sa odgovarajućom strukturom kvalifikacija i sposobnosti bude raspoređen na radna mesta nužna za ostvarenje ciljeva, zadataka i misija radne organizacije. O značaju procesa upravljanja ljudskim resursima u javnom sektoru govori i to što na troškove rada otpada najveći deo javnih izdataka. U razvijenim zemljama ovaj postotak se kreće između 50% i 70%[1]. Nekoliko faktora utiče na to u kolikoj meri će upravljanje ljudskim resursima biti uspešno u državnim akterima sektora bezbednosti.
Najpre, važan faktor je „potražnja“ za ljudskim resursima. Nju oblikuje bezbednosni kontekst i način na koji državna strategija bezbednosti interpretira ovaj kontekst i način na koji teži da odgovori na njega. Logično, „ponuda“ predstavlja drugi faktor koji utiče na sistem upravljanja ljudskim resursima u državnim akterima sektora bezbednosti. Pod „ponudom“ misli se na demografsku slike države i na veličinu i strukturu radne snage – elemente na koje je vrlo teško uticati kroz sektor bezbednosti. Suočeni sa ovim spoljnim faktorima državni akteri sektora bezbednosti odgovoriće na postavljene im ciljeve, zadatke i misije kroz različite upravljačke i birokratske prakse, pod realnim ograničenjima koja im nameće raspoloživi budžet i nivo tehnološkog razvoja.[2]
[1] Ingraham, Patricia Wallace, Philip Joyce and Amy-Kneedler, 2003Donahue Government Performacne: Why Managemanet Matters, (Baltimore: The John Hopkins University Press), str. 12.
[2] Definicija je razvijena na osnovu nešto drugačije konceptualizacije date u Bucur-Marcu, Hari, Philip Fluri and Todor Tagarev (eds), 2009, Defence Management (Geneva: DCAF and Procon), str. 125-154.