Država i OCD najčešće sarađuju u oblastima evropskih integracija, smanjenja siromaštva i socijalne politike i održivog lokalnog razvoja, dok je u ostalim oblastima, uključujući u to i bezbednosnu politiku, saradnja znatno manje razvijena. U oblasti bezbednosne politike saradnja se odvija ad hoc, bez jasno utvrđenih pravila i kriterijuma informisanja, konsultovanja ili dijaloga sa organizacijama civilnog društva.
Često dešava da pojedina dokumenta nisu dostupna javnosti, da su javne rasprave suviše kratke ili da nadležna ministarstva uopšte ne organizuju javne rasprave. Na javne rasprave su, takođe, bili pozivani predstavnici samo pojedinih OCD-a, izabrani po nejasnim kriterijumima, a komentari i predlozi OCD-a retko kad su bili usvajani.
U većini institucija bezbednosti još uvek ne postoji razvijena svest o tome da organizacijama civilnog društva može biti povereno istraživanje određene teme ili rezultata sprovođenja određene politike. Nedovoljno se uočava i korist koju bi državne institucije mogle imati od sаrаdnje sа organizacijama civilnog društva, pa predstavnici institucija često nisu zаinteresovаni za uključivanje OCD-a u bezbednosnu politiku. Zato ne postoje dijаlog i dugoročno partnerstvo, kao ni saradnja institucija u sektoru bezbednosti i OCD-a.
Sistematski javni nadzor sektora bezbednosti još uvek nije razvijen, prvenstveno zbog slabih kapaciteta samih OCD-a, ali i zbog nepostojanja dijaloga sa institucijama u sektoru bezbednosti, zbog komplikovanih birokratskih procedura, kao i zbog „beogradizacije“, tj. centralizacije bezbednosnih tema.
Dobro
U toku 2009. i 2010. godine ostvaren je napredak u institucionalizovanju saradnje države i civilnog društva. Tome su doprineli usvajanje Zakona o udruženjima i otvaranje Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom. Time je status OCD regulisan u skladu sa međunarodnim standardima i unapređen je pravni okvir za delovanje i razvoj civilnog društva u Srbiji.
Loše
Mogućnost učestvovanja OCD i građana u procesu izrade zakona i drugih akata predviđena je Zakonom o državnoj upravi (čl. 77), a bliže je uređena Poslovnikom Vlade Republike Srbije. U članu 40 Poslovnika propisano je da je „predlagač zakona obavezan da u pripremi zakona kojim se bitno menja uređenje nekog pitanja ili uređuje pitanje koje posebno zanima javnost sprovede javnu raspravu“. Međutim, kriterijumi pomoću kojih bi bilo definisano to kada je reč o takvom zakonu, nisu definisani. To ostavlja prostor za diskreciono tumačenje Poslovnika, pa se često dešava da javne rasprave o pojedinim dokumentima iz oblasti bezbednosti suviše kratko traju, pa se dokumenta usvajaju u žurbi, pri čemu ne dolazi do kvalitetne javne rasprave o osetljivim bezbednosnim temama.
Kada je reč o žalbama građana na rad državnih institucija (svojevrsnoj evaluaciji bezbednosne politike), Zakonom o državnoj upravi (čl. 81) propisano je da je organ na čiji je rad pritužba podneta dužan da, ukoliko podnosilac pritužbe zahteva odgovor, odgovori na pritužbu u roku od 15 dana. Podnošenjem predstavki, peticija, pritužbi i predloga, građani (kolektivno ili individualno) mogu da daju neformalne predloge za donošenje propisa ili za izmene pojedinih propisa, da podnose molbe i sugerišu rešavanje određenih problema, da predlažu određena rešenja, kao i da upućuju žalbe na rad institucija i na nezakonite postupke organa vlasti. Iako je u čl. 56 Ustava kao jedno od zajemčenih ljudskih prava definisano pravo na podnošenje peticije, još uvek ne postoji zakon koji bi bliže definisao ovo pravo i utvrdio načine njegovog ostvarivanja. Zbog toga ostvarivanje ovog prava u Srbiji još uvek nije dovoljno razvijeno.
Dobro
Pozitivan primer uključivanja javnosti i civilnog društva u izradu predloga zakona predstavlja proces izrade Zakona o bezbednosti saobraćaja, koji je MUP sprovodio tokom 2009. godine. U Ministarstvu je organizovan niz sastanaka sa predstavnicima Saobraćajnog fakulteta, OCD i strukovnih udruženja, čiji su predlozi u značajnoj meri uključeni u nacrt zakona.
Loše
Saradnja između sektora bezbednosti i civilnog društva u oblasti bezbednosne politike odvija se ad hoc, bez jasno utvrđenih pravila i kriterijuma za informisanje, konsultovanje ili dijalog sa OCD. Tako se često dešavalo da su javne rasprave o pojedinim dokumentima iz oblasti bezbednosti suviše kratko trajale, pa su se dokumenta usvajala u žurbi, pri čemu nije bilo kvalitetne javne rasprave o osetljivim bezbednosnim temama.
Takođe, modeli zakona koje izrade organizacije civilnog društva ili inicijative koje teže tome da (dodatno) zakonski urede neku oblast, odnosno da uspostave institucionalne mehanizme kojima bi bio poboljšan rad neke institucije sektora bezbednosti, tj. povećana njena efikasnost i efektivnost, retko se usvajaju.
Dobro
U poslednjih nekoliko godina došlo je do napretka u saradnji države i civilnog društva Rezultati istraživanja ukazuju na porast broja organizacija civilnog društva koje smatraju da je država postala kooperativnija. Međutim, 53% ispitanih OCD i dalje smatra da država potcenjuje važnost civilnog sektora.
Loše
U institucijama u sektoru bezbednosti ne postoje posebni mehanizmi za saradnju sa civilnim društvom i za uključivanje predstavnika civilnog društva u proces izrade zakonskih i strateških dokumenata, niti su u budžetima institucija nisu izdvojena posebna sredstva za ovaj vid aktivnosti. Institucije u sektoru bezbednosti nemaju pisane smernice za organizovanje konsultacija sa OCD u toku izrade predloga nekog dokumenta. Naime, postoji samo praksa organizovanja javne rasprave u završnoj fazi uobličavanja dokumenta, kada se javnosti predstavlja već gotov predlog dokumenta.
Jedna od prepreka za bolju saradnju institucija u sektoru bezbednosti i organizacija civilnog društva jeste i to što u sektoru bezbednosti ne postoji dovoljno znanja o OCD, odnosno o tome kojim se sve temama OCD bave i na koji način mogu doprineti poboljšanju rada pojedinih institucija. Takođe, predstavnici institucija u sektoru bezbednosti nedovoljno znaju o načinima i modelima organizovanja konsultacija i drugih oblika saradnje sa OCD.
Dobro
Do određenog napretka došlo je u oblasti akreditovanja pojedinih obrazovanih programa OCD, uglavnom onih koji se odnose na zaštitu žrtava, pa su neki od tih programa vremenom uvršteni i u zvanični program obuke zaposlenih u pojedinim institucijama.
Loše
Sektor bezbednosti još uvek nema dovoljno poverenja u rad organizacija civilnog društva. To je posledica medijske kampanje vođene tokom devedesitih godina XX veka protiv organizacija civilnog društva koje su se protivile ratu, nasilju i militarizaciji. Neke od najaktivnijih organizacija u tom periodu bile su ženske organizacije, pa institucije u sektoru bezbednosti i danas nemaju dovoljno poverenja u rad ženskih organizacija i vrlo ograničeno sa njima sarađuju.
U većini institucija bezbednosti još uvek ne postoji razvijena svest o mogućnosti da se organizacijama civilnog društva poveri istraživanje o određenoj temi (npr. na koji način povećati broj predstavnika Romske nacionalne manjine u policiji) ili o rezultatima sprovođenja određene politike (npr. o manjkavostima procesuiranja slučajeva nasilja u porodici). Institucije ne rаzumeju dovoljno ni to kakvu koristi bi mogle imati od sаrаdnje sа OCD, a predstavnici institucija često nisu zаinteresovаni za uključivanje OCD u bezbednosnu politiku. Zato i ne postoji pravi dijаlog između predstаvnikа institucija u sektoru bezbednosti i OCD.
